Istorijat škole u Malom Iđošu se vremenski poklapa sa samim osnivanjem sela. Selo je potpadalo pod bačkotopolsku crkvenu opštinu pa su tako prvi podaci nađeni u crkvenim knjigama Bačke Topole. Ovo znači da se nastava organizovala u tradicionalnim okvirima. Bačkotopolski župnik 18. avgusta 1770. izveštava nadbiskupiju: ,, Ima dovoljno mesta za početak nastave, za oba pola.” Shodno običajima tog doba nastava je počela 1. novembra. U Malom Iđošu, 1. novembra 1770. godine počela je nastava a školski učitelj je bio Jožef Namestovski

Školska zgrada izgrađena je 1771. godine, a opština je naknadno dogradila jednu sobu i kuhinju za učitelja. Nameštaj u školi bio je veoma oskudan: katedra, stolica, školska tabla i nekoliko trošnih klupa. Odziv učenika u školu je bio neredovan, a sa početkom poljoprivrednih radova veći deo dece je izostajao iz škole a vraćao se u nju tek tokom zime. Pod ovakvim okolnostima ni rezultati nastave nisu bili bog zna kakvi. Prvi izveštaj nam kazuje da je škola imala 60 učenika.

Četvrtkom nije bilo nastave, bio je to dan za odmor, jer nedelja nije bila slobodna: obiman program dopunjavane su i razne verske obaveze.
Prihodi učitelja sastojali su se iz tri dela (ovaj način prihodovanja se zadržao i početkom 20. veka): jedan deo u novcu, besplatan stan i deo u naturi- prvenstveno hrana itd. Ako je učitelj obavljao i dužnosti pojca onda je i za to dobijao određenu naknadu. Jožef Namestovski je u Malom Iđošu učiteljevao do smrti, 18. oktobra 1775. godine. Ko je između 1775-1780. godine bio učitelj u Malom Iđošu nije nam poznato, ali znamo da je bačkotopolski učitelj Šimon Forai jedno vreme dolazio u selo i držao nastavu. U međuvremenu je po naredbi carice Marije Terezije izvršena reforma školstva. Školska reforma poznata pod nazivom RATIO EDUCATIONIS objavljena je 10. novembra 1777. godine u bačkoj županiji u Novom Sadu. U duhu ove reforme je organizovana i škola u Malom Iđošu.
Trivialna (osnovna) škola počela je sa radom 1. novembra 1778. godine. Škola je imala jednog učitelja i dva razreda.
Od 1. 11. 1780. godine učitelj je Imre Devai, a zatim od 1. 11. 1782. godine Jožef Varga.

Po novom redu nastava se leti odvijala od 7-10, posle podne od 2-4, a zimi od 8-11, posle podne od 2-4 sata. Reforma je obavezivala učenike da pohađaju nastavu ali nije odredila gornju starosnu granicu. Naravno, roditelji ovo nisu uzeli za ozbiljno, tako da su deca i dalje neredovno dolazila u školu. Nažalost, o ovome ne postoje statistički podaci. Reformu Marije Terezije nastavio je njen sin, Josif II. Naredio je da su sva deca oba pola od 6 do 12 godina obavezna da pohađaju školu. Izostajanje iz škole povlačilo je za sobom novčanu kaznu.

Uprkos odredbama, nije se vodilo računa o školskoj zgradi i 1791. godine ona je u lošem stanju,održavanje nastave u njoj je opasno po život, čak su smanjeni i prihodi učitelja. Maloiđoški učitelj je pored nastave obavljao i dužnosti pojca, da bi se 1795. godine ove dužnosti razdvojile. Dotadašnji učitelj Jožef Varga postao je pojac, a nastavu je predao Janošu Farkašu.

Selo je izgradilo novu školsku zgradu kao i stan za učitelja. Dužnost direktora škole obavljao je mesni župnik. 1806. godine nastupila je nova školska reforma. Njena suština je u tome da se razdvaja svetovna nastava za koju je zadužen učitelj, i veronauka koju predaje župnik. S obzirom da je ovo seoska škola, pripremala je decu za život poljoprivrednika. Obavezni broj nedeljnih časova za početnike je bio 10, a napredne 20. Janoš Farkaš je 7. februara 1821. godine stupio na dužnost učitelja koju nije napustio do smrti. U učiteljevanju nasledio ga je njegov sin, Antal.
Antal Farkaš je u maloiđoškoj školi predavao do smrti 9.12.1842. godine.Svedoci smo zanimljive pojave u porodici Farkaš: osnivanje dinastije učitelja, jer sin Antala Farkaša, Žigmond takođe postaje učitelj. Deda, otac i unuk ostavili su značajn traga u iđoškoj školi. Žigmond Farkaš predavao je od decembra 1842. do decembra 1846. godine. Umro je mlad u 25-toj godini, najverovatnije od bolesti pluća, 3. decembra pomenute godine.
Postoje podaci o učenicima iz školske 1839/1840. godine. U ovoj školskoj godini bilo je 579 školskih obveznika, ali ih je samo 193 redovno pohađalo nastavu. Ovoliki broj đaka bio je prevelik za jednog učitelja, pa je on dobio pomoćnog učitelja, čije nam je ime takođe poznato: 1839. pomoćni učitelj Antala Farkaša bio je Albert Horvat. 1845. godine nastupila je nova reforma školstva, izdat je Mađarski pravilnik osnovnih škola. Pomenuti pravilnik se pre svega bavi pitanjima učiteljske penzije, koju je i odobrio.
Posle smrti Žigmonda Farkaša, 10.12.1846. godine, u Malom Iđošu je počeo učiteljevati Jožef Blazek, koji je 1845. zaveden kao učitelj po novom pravilniku. Pošto se obreo u Malom Iđošu, opština mu je povećala platu za 80 forinti s obrazloženjem da prima pomoćnog učitelja sposobnog da samostalno vodi nastavu. Tako se u selu obreo Đerđ Bodi. U to vreme škola već ima dve učionice.

Posle sloma revolucije (1848-1849) mađarske škole su reorganizovane u duhu austrijskih. Posle osnivanja Srpske Vojvodine centar školstva je umesto Kaloče postao Temišvar. Tamo su se slali izveštaji i odatle su škole dobijale uputstva za rad. Od 26. oktobra 1876. godine u delovodni protokol se svake godine beleže podaci školskih obveznika, prepisi izdatih svedočanstava, karakteristike učenika. Učitelj je bio obavezan da svakodnevno zapisuje izostanke i o tome podnosi nedeljni izveštaj direktoru Ubeleženi su i novoobjavljeni udžbenici na mađarskom, nemačkom i srpskom jeziku, kao i pedagoška literatura. Postoje podaci i o tome koliko je škola imala učenika od svog postanka. Do 1855. godine škola je imala 2192 učenika. Od njih je 664 uspešno završilo školu, naučilo da čita i piše, a postoje i podaci o školskim obveznicima u 1854. godini kada ih je bilo 517, u 1855. godini taj broj je bio 545. Godine 1845. 300 učenika je redovno pohađalo školu, a 1854. bilo ih je 343.

Iz 1866/67 školske godine ostala su nam dva izveštaja, jedan sadrži spisak imena dečaka, a drugi devojčica. Ovde se učenici dele u tri grupe:
- oni koji tečno čitaju: 32 devojčice, 76 dečaka
- oni koji slabije čitaju: 131 devojčica, 113 dečaka
- oni koji sriču slogove: 65 devojčica, 90 dečaka

Odeljenje devojčica vodio je Đerđ Bodi i imao 228 učenica, a Jožef Blazek je predavao dečacima kojih je bilo 279.
5. decembra 1868. godine donet je Zakon o obrazovanju naroda .Katolička crkva bila protiv, dok su kalvinisti taj zakon smatrali potpuno nepotrebnim.
Zakon je predviđao da se u narodnim osnovnim školama izvode dva programa:
1. svakodnevna nastava u trajanju od 6 godina
2. škola ponavljanja u trajanju od 3 godine

Obaveza školovanja trajala je od 6. do navršene 12. godine starosti. Oni koji su završili šestogodišnje školovanje, a nisu se upisali u srednju školu, bili su obavezni da naredne tri godine pohađaju školu ponavljanja.
Skupština opštine Mali Iđoš je o karakteru škole prvi put raspravljala u julu 1869.godine i zauzima stav da škola bude katoličke konfesije. Svoju odluku su poslali župniku Endreu Balašiu. U isto vreme je izabran prvi školski odbor od 11 članova. Po odredbama Zakona o obrazovanju naroda opštine su već postojeće škole mogle da preobrazuju u opštinske ili konfesijske. O ovom pitanju se i u Malom Iđošu pokrenula rasprava. Pojedinci su se borili da škola bude opštinska, misleći da je to jeftinije rešenje: država će finansirati školu i neće se plaćati školski porez. Naravno, nisu bili u pravu jer je zakon odredio uslove finansiranja. Ovo pitanje se razvlačilo 6 godina. Zahvaljujući župniku Endreu Balašiu i njegovim organizatorskim sposbnostima, kao i njegovom odlučnom nastupu, škola je ostala rimokatoličkog karaktera.
Osnivač škole imao je više obaveza, kao što je npr. izgradnja učionica i organizacija učiteljske službe.
Već u septembru 1869. godine po novom programu predavani su i novi predmeti: istorija Mađara, geografija i priroda.

Školska 1870/71. godina počela je sa 3 učitelja i 3 učionice sa 600 učenika. Sve ovo nam govori da maloiđoška škola ima osam službi:
I služba: Od 10.12. 1846. godine Jožef Blazek učiteljevao je do smrti, 1876 godine. Njega je sledio Šandor Karasi do 1899. godine. Nekoliko meseci predaje Antal Krapenhajm (Kiš), a zatim Pal Maćaš, da bi školski odbor pozvao Endrea Grajnera iz Bačke Topole, inače rodom maloiđoškog učitelja, koga je za vreme I svetskog rata zamenjivao Ištvan Romhanji.
II služba: Nakon što je Jožef Blazek 1846. stupio na dužnost, Maloiđošani su zaposlili i pomoćnog učitelja Đerđa Bodija, a to mesto je ustaljeno 1854. godine. Đerđ Bodi je predavao do penzije, 1. septembra 1904. godine. Na njegovo mesto stupio je njegov sin, Mate Bodi, koga je dok je bio na frontu, zamenjivala Margit Mađar.
III služba: Opština Mali Iđoš 1870. godine udovoljava zahtevima zakona i tako uspostavlja treću službu. Njen prvi učitelj je Đerđ Salai, koji je predavao do 31. marta 1872. godine, njega je sledio Đerđ Felfeldi, a zatim od 14. decembra 1873. godine Eden Serfi, treći učitelj, koji zbog svojih grubosti nije uživao popularnost u selu.
IV služba: Opština je 1875. godine organizovala i četvrtu službu, za koju je izabrana Rozalia Bene, učiteljica rodom iz Malog Iđoša. Učiteljevala je sve do odlaska u penziju, a to je bilo između dva svetska rata.
V služba: 18. juna 1881. godine odlučeno je da se otvori peto radno mesto pod uslovom da se na ovo mesto izabere učiteljica. Tako je izabrana tek svršena učiteljica iz Malog Iđoša, Ilona Kereškenji.
VI služba: Još uvek je broj učenika po učitelju veliki, pa oblasno školsko nadleštvo nalaže da se organizuje i šesta služba. U nedostatku volje i novca ovo se pitanje dugo odlaže, tek u avgustu 1894. godine školski odbor donosi konačnu odluku. Organizuje i šestu službu za koju bira Jožefa Grajnera koji je ujedno obavezan da vrši i dužnost pojca. Zbog njegove prezauzetosti više puta je trebalo angažovati pomoćnog učitelja. To su bili Jožef Radok i Balint Hajnc.
Naprasno su upražnjena dva radna mesta: Ilona Kereškenji se razbolela, a Šandor Karasi je preminuo zbog čega je župnik – direktor morao doneti brzu odluku. U šestoj službi Jožefa Grajnera sledi njegov sin Endre Grajner, ali samo četiri meseca, jer ga prebacuju u prvu službu. Kratko vreme je Pal Maćaš pomoćni učitelj vodio ovaj razred, da bi na to mesto stupio Mate Bodi. Posle penzionisanja Đerđa Bodija, njegov sin Mate zauzima mesto u drugoj službi, umesto oca. 18. oktobra 1904. godine u šestu službu bira se Andraš Hajdu, a on je u Malom Iđošu predavao do 1911. godine. Njega je zamenio pomoćni učitelj Činček, ali i on još te 1911. godine napušta selo. Posle toga u šestu službu bira se Julia Ambrus, koja je učiteljevala i između dva rata.
VII služba: Ova služba je organizovana i pre zvanične dozvole. Školske 1905/06 godine u drugi razred upisano je 210 đaka, zbog čega je okrug ubrzao organizovanje nove službe. Školski odbor je reagovao i angažovao Ilonu Režnji, pomoćnu učiteljicu, koja je već ranije zamenjivala Ilonu Kereškenji. Oktobra 1907. godine doneta je odluka da se trajno uspostavlja sedma služba. U službu je primljen učitelj Janoš Vig. Kada se upraznilo mesto učitelja Serfija, on je prebačen na njegovo mesto. Mesto učitelja Viga, popunjava Silvester Dudaš, učitelj iz Malog Iđoša. (On je predavao do odlaska u penziju, početkom 1950-tih godina) Kada je Vig napustio Mali Iđoš, Dudaš je premešten u treću službu, a na njegovo mesto je primljen Elek Halaši, učitelj rodom iz Malog Iđoša. Zbog skandala 1916. godine, Halaši daje otkaz. Njegov razred kratko vreme je vodila Ilona Orgovanji Režnji, da bi školski odbor na to mesto pozvao Viktoriju Maćuš.
VIII služba: Školski odbor je planirao da otvori jednu samostansku školu, ali do toga nije došlo. Međutim, zbog prenatrpanosti bio je prisiljen da za početak organizuje privremenu službu, koju je potvrdila i Skupština opštine. Tako je 1. septembra 1910. godine počela sa radom i osma služba. Za privremenog učitelja izabran je Laslo Sep, koji odlazi posle nekoliko meseci. Za njim sledi Bedič, zatim zamenjuje Janoš Vig, a za njim Franciška Buran. 1913. godine ustanovljena je osma služba za koju je izabrana Gizela Roža, a ona je radila do početka 1950-tih godina, kada je penzionisana.

Školske zgrade
Prva škola u Malom Iđošu izgrađena je 1770. godine, ali do 1795. godine je toliko propala da je morala da se sagradi nova. U obe zgrade bila je samo jedna učionica. Druga učionica je najverovatnije izgrađena 1846/47. godine. Zakon o obrazovanju naroda iz 1868. godine raspolagao je i školskim zgradama. 1870. godine privremeno rešenje za treću učionicu bila je zgrada žandarske kasarne ( kuća do zgrade Mesne zajednice). Kada je 1875. godine osnovana četvrta služba ponovo je u žandarskoj kasarni privremeno adaptirana četvrta učionica koja nije odgovarala zahtevima. Na prostoru iza crkve 1878. godine izgrađena je nova školska zgrada sa dve učionice i stanom za učitelja. Uskoro je stigla nova naredba da se zbog velikog broja dece ponovo mora proširiti školska zgrada. Zbog nedostatka novca izgradnja se odlagala i dalje je korišćena najstarija zgrada, dve nove učionice kao i privremene učionice u žandarskoj kasarni.
1884. godine požar je progutao zgradu iz 1795. kao i proširenu staru školu. Nije bilo drugog rešenja nego da se podiže nova školska zgrada.
1885. godine završena je druga školska zgrada sa učiteljskim stanom, dok je peta učionica i dalje bila u žandarskoj kasarni. U međuvremenu je crkvena opština kupila ovu zgradu i tu adaptirala i šestu učionicu, ali ni pored toga mesta nije bilo dovoljno. Posle otvaranja osme službe kupljena je jedna kuća koja je adaptirana u učionicu. Posle toga, završava se jedan period izgradnje škole u Malom Iđošu. Već za vreme I svetskog rata smanjuje se površina škole. Školska zgrada adaptirana od žandarske kasarne potpuno propada, ne može se popraviti i zato je prodana. Za vreme I svetskog rata učitelji su mobilisani pa je zbog toga trebalo reorganizovati školu a predavanja organizovati u postojećem prostoru.

Škola ponavljanja
U vreme donošenja Zakona o obrazovanju naroda, nedeljna škola ponavljanja je u Malom Iđošu imala gotovo stogodišnju tradiciju. Svrha osnivanja ovih škola bila je da svršeni osnovci ne zaborave naučeno gradivo. Ubrzo je ovaj tip škole dobio i drugu namenu. 1783. godine šegrtima je postala obavezna nedeljna škola crtanja. Samo su oni šegrti mogli dobiti majstorsko pismo koji su bar godinu dana pohađali nedeljnu školu ponavljanja. Maloiđoška škola ponavljanja je po sačuvanim dokumentima većim delom služila šegrtima, jer je zanatsko šegrtska škola u selu otvorena tek 1933. godine. Statistički podaci nedvosmisleno pokazuju da je škola ponavljanja u Malom Iđošu bila tesno povezana sa obrazovanjem šegrta.

Školski nadzor i školski odbor
Do donošenja Zakona o obrazovanju naroda škola je bila katoličkog karaktera. Posle donošenja Zakona nekoliko godina je bila opštinskog karaktera, da bi 8. oktobra 1875. godine zakonski postala rimokatolička konfesija. Ovakav karakter zadržala je sve do podržavljenja. Nad maloiđoškom školom s obzirom da je bila konfesijska, nadzor je vršio ministar za obrzovanje i verska pitanja preko županijskog školskog nadzornika, a istovremeno je određivao koje zadatke u vezi sa školstvom treba da izvršavaju katoličke crkvene vlasti. U stvari, škole ovakvog tipa su bile neposredno podređene katoličkoj crkvenoj zajednici. U školski odbor birani su pismeniji pojedinci. Po službenoj dužnosti, članovi školskog odbora bili su župnik ili njegov zamenik, kao i učitelji. Članovi su se birali na rok od 3 godine. Predsednik školskog odbora bio je župnik, a uz njega je izabran i jedan od svetovnih članova školskog odbora.
Školski odbor je rešavao školska pitanja i raspolagao imovinom škole. Činovničku službu vršili su predsednik (župnik) zapisničar ( uglavnom učitelj) i staratelj, čiji je zadatak bio da vodi računa o održavanju školske zgrade.

Uprava škole
Direktor konfesijske škole bio je župnik. Od 1866-te s kratkim prekidima (1873-1876) ovu službu vršio je do smrti Endre Balaši. Posle njegove smrti za direktora škole imenovan je Endre Grajner.
25. novembra 1918. godine Vojvodina je pripojena Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. U Novom Sadu je obrazovana Nacionalna uprava koja je već 9. decembra donela odluku da se obrazovanje u školama Bačke, Banata i Baranje odvija na jeziku većinskog naroda, ujedno je ukinula obrazovanje na mađarskom jeziku u onim školama u kojima su učenici mađarske nacionalnosti bili u manjini. Ovu odluku bilo je teško dosledno sprovesti zbog nesređenih okolnosti.
U Malom Iđošu obrazovanje nije mučila ni španska groznica ni smeštaj vojnika. Naizgled, sve je išlo redovnim kolosekom. 28. juna 1919. godine školska godina je završena uspešnom svečanom priredbom.
Približavala se nova školska godina, njen početak je čekalo 838 školskih obveznika i još 239 njih sa periferije. Ovoliki broj dece trebalo je da uči 8 učitelja. Zbog toga je školski odbor privremeno zaposlio Jožefa Kovača i Imreta Fetera (Ciraki). Škola je još uvek bila konfesijskog karaktera. Uskoro su se i na Vojvodinu proširili srpski zakoni o školstvu. Na osnovu odredbe Ministarstva prosvete od 27. avgusta 1920. godine sve dosadašnje osnovne škole ima da se smatraju državnim. Znači, konfesijske škole su ukinute državnom uredbom. Maloiđošani su pokušali da i dalje održe konfesijski karakter škole ali bi to bio prevelik finansijski teret za selo, koji njegovi stanovnici ne bi mogli podneti. Zbog toga je 29. oktobra 1920. godine školski odbor doneo odluku kojom maloiđošku školu predaje državi.